Free Web Hosting Provider - Web Hosting - E-commerce - High Speed Internet - Free Web Page
Search the Web

Kritika

Ocigledno je da Srbi imaju stalnu potrebu da odrede svoj odnos s jedne strane prema kulturi Evrope, a sa druge - prema kulturi Balkana. DRUGI i GRANICA to su dva pojma oko kojih su Srbi nastojali da grade svoj identitet.

Zapazamo cak da se ova dva stava - evropeizacije i balkanizacije srpske knjizevnosti svode na generalnu temu ovog skupa: SRBI i DRUGI (ili odnos Srba prema drugima i drugih prema Srbima).

U kontekstu ovog problema stvaralaštvo Isidore Sekulic (a pre svega njena esejistika) u srpskoj kulturi egzistira kao poseban fenomen. Isidorina duboka ukorenjenost u srpskoj kulturi s jedne starne i njena zed za putovanjem i upoznavanjem stranih kultura s druge - dali su interesantnu kombinaciju svojevrsnog patriotizma i kosmopolitizma, koji se medusobno nalaze u neprestanom konstruktivnom dijalogu. Isidorinu paznju privlacio je odnos: 'mi'-'drugi' i pitanje srodnosti i razlika izmedu kulture Srba i kultura drugih naroda, ali rešenje tog problema trazila je na poseban nacin.

U srpskoj knjizevnosti - kako zapaza cuveni poljski slavista Jan Vjezbicki - upravo Isidora Sekulic nije imala nikakvih kompleksa prema Evropi: «... spadala je medu prve koji granicu izmedu otadzbine i sveta nije smatrala ogradom oko izolovane zavicajnosti. A sloboda s kojom je zapocinjala razgovor o velikim licnostima svetske misli i kulture imala je u sebi ocaravajucu jednostavnost (...). Provincijalka po rodenju i afinitetu, bila je istovremeno prva velika Evropljanka srpske knjizevnosti, gradanka sveta duha, slobodna od onih kocnica i ogranicenja koja su od srpskog pisca pravila roba svoga mesta na zemlji. Od nje pocinje u Srbiji knjizevnost bez provincijalnih kompleksa u odnosu na Evropu, ona je udarila temelj neposrednom ucešcu te knjizevnosti u svetskim duhovnim zbivanjima.» [Jan Wierzbicki, Madra pani Isidora [u:] istog autora, Pozegnanie z Jugoslawia, Warszawa 1992, s. 33.]

Vjezbicki je imao na umu pre svega esejistiku Isidore Sekulic, i to ne samo njeno tematsko bogatstvo i unutrašnju raznovrsnost, vec i neobicno otvoren odnos prema stranim knjizevnostima i jezicima, prema drugim narodima, malim i velikim. Isidoru su zato cesto definisali kao 'kosmopolitu' (kao, na primer, njen glavni kriticar Jovan Skerlic, što je u njegovim ustima poprimalo krajnje negativne konotacije), suprotstavljajuci joj 'nacionalne' stvaraoce. To je stvorilo izvesnu ne uvek zdravu auru oko njenog dela i stvaralackog habitusa.

S druge strane, cini se da je Isidori pošlo za rukom da na kreativan nacin spoji dva, reklo bi se, izolovana stava u koherentnu celinu (kosmopolitizam i nacionalizam - oba u pozitivnom smislu). Ni do danas još nisu do kraja priznate vrenosti onoga što je takvim svojim stavom unela u srpsku kulturu: negujuci nacionalnu notu, Isidora je bila u isto vremen otvorena i prema evropskim vrednostima sa svim pozitivnim posledicama koje su otuda proisticale. Spoljni izraz toga bilo je kultivisanje - kako u zivotu, tako i u stvaralaštvu - ljubavi prema lutanjima i putovanjima.

Klaudio Magris razlikuje danas dva osnovna modela odiseje. S jedne strane, u skladu sa tradicionalnim i klasilnim uzorom, od Homera do Dzojsa, odiseja je putovanje koje opisuje krug. Ostvaruje je pojedinac koji krece u svet da bi se potom ipak vratio u Itaku, kuci, obogacen, izmenjen pod uticajem iskustava koja mu je donelo sámo putovanje i ojacan u sopstvenom identitetu. Na taj nacin, dakle, stice dublji identitet, gradeci solidne i sigurne granice vlastite licnosti, niti opsesivno zatvorene prema svetu, niti asimilovane u haosu. Drugi tip odiseje jeste liniearna odiseja (kakvu je, na primer, opisao Muzil), kada se pojedinac ne vraca kuci, gubi usput prvobitni identitet i, radikalno menjajuci vlastiti lik, postaje neko sasvim drugi . [Claudio Magris, "Przeglad polityczny", broj 2, 2000, s. 87-88.] Negujuci onaj prvi, kruzni model odiseje, Isidora Sekulic je izvršila individualnu i neponovljivu sintezu srpskog i evropskog. Valja, medutim, jasno istaci: njen kosmopolitizam nije bio odricanje ili negacija veze sa otadzbinom. Pruzajuci i priblizavajuci srpskoj kulturi vrhunce svetske knjizevnosti ili filozofije, Isidora ju je obogacivala i znatno proširivala njene horizonte. Na to je skrenuo paznju Slavko Leovac: „Isidora Sekulic je sluzila svom narodu na najbolji moguci nacin, sluzila je kulturno, nimalo ograniceno. (...) Sluzila je s teznjom da razume druge, da bude u izvesnom srodstvu s drugim narodima i njihovim kulturama." . [ S. Leovac, Knjizevno delo Isidore Sekulic, Beograd 1986, s. 269.]

Sama spisateljica napisala je još 1912 godine u svom eseju Kulturni nacionalizam: "Ne samo iz rodenog iskustva i narodne tradicije, nego iz nauke i filozofije celoga sveta treba crpati ideju-silu, ideju-simbol i ideju-kult našeg nacionalizma" . [I,Sekulic, Kulturni nacionalizam (1912-1913) [u:] Sabrana dela Isidore Sekulic, knjiga X, priredio Z. Stojkovic, Beograd 1977, s. 295 - 297.]

Nacionalizam, pravi, kulturni nacionalizam nije „zagradjivanje" i „mrznja na sve nenaše"; nasuprot tome, to je „vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebicnost u najlepšem obliku" . [Isto, s. 296] Pri kraju svog zivota napisala je još jedan tekst pod indikativnim naslovom Kulturni dodiri sreca su ljudi (1951), u kome je pre svega naglasila koliko je vazan dijalog kultura. Ona oseca „radost što moze posredno ili neposredno da komunicira s drugima i da misaono uziva u kulturi drugih naroda . Inace, u raznim prilikama, usputno, upozorila je na potrebu da kulturni ljudi odlaze u svet i da izvorno upoznaju strane kulture. I to ne samo zato da bi postali znalci odredenih kultura, da bi mogli biti njihovi tumaci i prevodioci tih dela na svoje jezike, nego da bi razvijali vrednosti kulture svog naroda i vezali ga u veliku porodicu kulturnog covecanstva" . [S. Leovac, isto, s. 269.]

Isidora Sekulic je imala izuzetnu sposobnost da stvaralacki asocira razlicite teme u razlicitim kulturama i da ih poveze u jednu duhovnu celinu. Potpuno je iskoristila taj dar ne samo u originalnom stvaralaštvu, vec pre svega u kritici i esejima. Taj stav intelektualne i kulturne otvorenosti pokazala je u jednom obliku koji teoretski i umetnicki manifestuje njen nacin mišljenja i pristupa drugima. Spisateljica je uvela strucni termin "izohimene". Taj pojam (od grckog: isos = ravan, isti, cheimon = zima) preuzela je iz geografije; tako se zovu modre linije koje na zemljopisnoj karti povezuju sve tacke sa istom srednjom zimskom temperaturom. „Izohimena od 0, recimo, pocinje negde ispod Špicbergena, a gubi se na juznom Kavkazu. Ona dakle, kao simbolicna grafika znaci: da ima vrlo odredenih veza izmedu jako rastavljenih tacaka; da mnoga vrlo karakteristicna pojava nije jedinstvena pojava; da mnogi jug nije pravi jug; da nad mnogim severom ima još sever" . [I. Sekulic, Izohimene u knjizevnostima [u:] Sabrana dela Isidore Sekulic, knjiga IX, Novi Sad 1966, s. 224 - 234.]

Cak i korišcenje strucnog geografskog termina svedoci neposredno o autorkinoj programskoj otvorenosti. Ali Isidoru ne interesuje geografsko nego simbolicno znacenje ovog termina. Njime je oznacila zamišljene linije koje spajaju srodne knjizevne pojave iz razlicitih epoha, a ponekad i veoma udaljenih sredina (pa tako i knjizevnosti). To je bila njena ideja od 1924. godine, kada je u eseju Izohimene u knjizevnostima pisala: „Modre geografske izohimene simbolicne su i za zivot knjizevnosti. Ko dugi niz godina gleda u kartu svakodnevnih literarnih naslaga, u konfiguracije i prirode literarnih kontinenata, reka struja, ostrva i ostrvaca, taj u mrezi i ukrštaju decenija, nacija, škola, grupa i pojedinaca, odista vidi modre crtice jedne skrivene grafike knjizevnog zivota, vidi diskretne, ali stroge vezivace svega srodnog i zavisnog, diskretne ali skepticne revizore svega mladog i novog...(...) Znamo da izmedu najraznovrsnijih oblasti umetnosti ima opštosti i veze (...)" . [Isto, s. 224.]

Trazenje ovih zajednickih tacaka na kulturnoj mapi svih pojava, ovih "izohimena" koje je simbolicki razumela kao postojece odredene veze izmedu jako udaljenih fenomena. Cini mi se da je ona od pocetka svog esejistickog stvaralaštva trazila skrivene linije koje vezu na jedan slobodan ali cvrst nacin srpsku kulturu sa onim što vredi u evropskom pa i svetskom kontekstu. Godinama je pisala svoje eseje i kritike da otkrije plave „izohimene" na mapi kulturnih kontakata: pisala je o ruskoj, engleskoj, francuskoj, nemackoj kulturi, o skandinavskim knjizevnostima, o antickim piscima, o italijanskoj i drugim kulturama i knjizevnostima. Pisala je mnogo i o domacim piscima da bi procenila sve najbitnije i najinteresantnije pojave srpskog podneblja - da bi našla neke tajne, skrivene veze i relacije izmedu svoje i drugih knjizevnosti i kultura.

Esej O Poljskoj misliti duši je drago.
U susret poljskom oktobru odlican je primer da se pokaze Isidorin metod trazenja kulturnih izohimena a istovremeno je i primer pristupa temi SRBI I DRUGI. U eseju ovi DRUGI su Poljaci kao narod i Poljska kao hrabra, ali napacena zemlja sa tragicnom istorijom. Ovde Isidora hoce da priblizi Srbima drugi slovenski narod, o kojem piše: "Poljaci dolaze medu najkulturnije Slovene. I tu su borbeno istrajni i neumorni i nesalomljivi." .[I. Sekulic, O Poljskoj misliti duši je drago [u:] Analiticki trenutci i teme. Sabrana dela, knjiga IX, Novi Sad 1966, s. 399 - 402.] Ona slobodno i prirodno prelazi granice svog zavicaja i ulazi u probleme DRUGIH. Iako su u podnaslovu eseja izricito najavljeni oktobarski dogadaji u Poljskoj iz 1956. godine (protest poljskih radnika protiv komunisticke vlasti), citaocevo ocekivanje je iznevereno: o njima nema ni traga. Obrnuto, ovde imamo kratak ali veoma tacan pregled istorije Poljske: od X veka, preko podele Poljske krajem XVIII stoleca, do ustanka protiv Rusije 1830., velike emigracije Poljaka, januarskog ustanka 1864 - jednom, recju najosetljivijih tacaka poljske istorije. A uz to Isidora daje komentar koji ocenjuje stav evropskih drzava prema Poljskoj tokom istorijskog procesa: „Bezmalo cela Evropa teškim je nepravdama vredala poljski narod. (...) Oduzimanje Ustava Poljskoj; komadanje Poljske - a Engleska i Francuska zale Poljsku sa simpatijama" .

Vidimo da i ona sa svoje srpske tacke gledišta, otvorena prema svetu, analizira 'poljsko pitanje' razmatrajuci sve u evropskom kontekstu - dakle dosta široko. U drugom delu eseja piše o cuvenim Poljacima o njihovoj "kulturnoj svetskosti", ali isto tako sve posmatra široko - u nacionalnom, ali u evropskom kontekstu: o Koperniku (o koga se otimaju Nemci), o Šopenu ("francuske krvi, ali roditelji Poljaci, jezik poljski, srce i duša poljska, koji se zaleteo da da nešto celom svetu"), dalje govori o Mariji Sklodovskoj - gospodi Kiri, cuvenoj u svetu po pronalascima u oblasti hemije, o Dzozefu Konradu, kome su svi i zaboravili poljsko ime, a ceo svet ga zna kao engleskog pisca, o Mickjevicu koji je "veliki pesnik poznat u svetu; predavac u visokoj školi u Parizu; ali je pre svega potucalo svetu i narodnom poslu, i umire u Carigradu..." .

Isidora Sekulic kao majstor male forme, malog zanra koristi se formulom Albera Kamija o eseju i feljtonu: "jedna ideja, dva primera, tri kartice" . Baš nepoznati širokoj citalackoj publici njen esej o Poljskoj primer je vrlo gustog pasusa, u kojem cetiri stranice teksta (samo dve kartice) sadrze dosta informacija, mnogo licnog komentara, malo asocijacija i upadica, cak i nekoliko zanesenih ocena (koje mogu biti opravdane samo okolnostima u kojim je ovaj tekst bio štampan - poljski Oktobar '56). Evo primera: „Da, davala je ta mala zemlja od vatre, srca i uma, davala na sve strane a nije primala, sem priznanja za borbenost, niotkuda ništa" .

IV
Taj kratki tekst o Poljskoj pokazuje ne samo osobine Isidorinog eseja, vec isto tako nacin gradenja njenog diskursa. Govorili smo vec da Sekulic zanima tema dijaloga izmedu svetova, civilizacija, stoleca, naroda - malih i velikih, poznatih i nepoznatih. Nju zanimaju relacije i veze, prekoracanje granica, interesovanje za druge, a ne potpuno istorijska perspektiva. Cini se da se Isidora Sekulic nije slagala sa mišljenjem da se duh jednog vremena otkriva u efemernim fenomenima aktuelnog zivota. Ona je pored aktuelnog, koje brzo prolazi, trazila suštinsko, koje ostaje i traje. Zato - pišuci povodom poljskog oktobra - nije ni rekla ništa o aktuelnim zbivanjima, nego je pokušavala da pokaze suštinsko u Poljacima, da pokaze „duh naroda" u celini. A s druge strane nije upopšte bila strog i surov strazar granica srpstva. Više je zelela da - kao Odisej - otputuje u druge zemlje, kulture (cak u simbolicnom smislu iz perspektive svoje radne sobe) samo s tom namerom da se vrati u zavicaj svoje kulture drugacija, obogacena, dopunjena.

Diskurs koji je Isidora Sekulic inicirala još u doba modernizma podrazumevao je formiranje sopstvenog individualnog i nacionalnog identiteta na bogatijoj i raznorodnijoj osnovi. Kljucna rec koja objašnjava tip Isidorinog razmišljanja o stvarnosti jeste 'izohimena'. Svojojm esejistikom - tragajuci za paralelama, dodrnim tackama, vezama na liniji 'mi'-'drugi' - Isidora je uvodila u oblast srpske knjizevnosti novi tip diskursa. On se nije upuštao u jalove raspre o evropejstvu ili balkanstvu srpske knjizevnosti i svoje je mesto nalazio izvan pitanja o istorizmu i antiistorizmu. Bio je nacionalan, ali ne protiv drugih, niti za druge, vec je njegov prevashodni zadatak bio da širi i obogacuje horizonte sopstvene kulture kroz intimni dijalog sa drugima. Sledeci misao da radi uoblicavanja svoga identiteta u svetu treba prelaziti granice, izlaziti izvan sopstvenoga kruga, iznova otkrivati druge i ukljuciti ih u vlastitu stvarnost - Isidora je pre svega zapodevala svojevrstan intelektualni dijalog sa drugim kulturama. To joj je omogucilo da i dalje ostane u svojoj kulturi, ali da u njoj ostane znatno dublje i bez kompleksa. Najcešce kako svesna izolacija u odnosu na druge, tako i ignorisanje drugih (nedostatak znanja o njima i kontakta sa njima) rada ksenofobiju, po pravilu obojenu prezirom prema onome što je DRUGACIJE. Isidora Sekulic je u celokupnom svom stvaralaštvu nastojala da otrkije nepoznato i ucini ga poznatim, pa tako i razumljivim, te je celokupan njen stvaralacki habitus podrazumevao neobicno zreli metod izgradnje srpskog identiteta. Kratak esej o Poljskoj dobar je primer pravljenja spone izmedu kultura i naroda, a takode je i nacin da se otkrije DRUGI i razume u njegovoj, ali i vlastitoj posebnosti.